Lekcija iz gradskog prevoza (1)

Upadam jutros u 95. Gužva nenormalna. Naravno, Beograd je jedan od retkih gradova u svetu u kome kad se žaba uneredi, gradski prevoz ne funkcioniše. A tek kako je kad pada sneg!

Na zadnjem sedištu do prozora sedi mršavko u zelenoj jakni (u daljem tekstu Slušalac), do njega krupan tip u sjajnoj perjanoj jakni (viđali ste verovatno te tipove što izgledaju kao da su se umotali u zgužvanu alu-foliju), s naočarima za sunce na glavi (u daljem tekstu Narator).

Narator: Ma znam ja, šta mi pričaš, brate, ja sam prvi put uš’o u teretanu kad sam imao cirka 16 godina. Gile, ortak iz kraja, njegov ćale, bogdamudušuprosti, bio patolog, mnogo dobar tip, da ne smaram sad ko je i šta je… Gile i ja smo se tad naložili na mišiće… Vidiš, nisam nikad uzimao steroide i te praškove, tabletice, to ti je, bre, skroz bezveze… Mislim, ovi današnji klinci se pucaju s tim, Gile i ja smo jeli po porciju pirinča i krompira, pa na sve to sipaš tunjevinu, onako da sve ulje iscediš iz konzerve… Evo, vidi koliki sam… Ja imam sad 35, a još su mi ostali mišići. A ne k’o ovi današnji klinci, piči ih agresija, čoveče! To je sve od tih tableta… Giletov matori je nas postavio i da ti kažem (Slušalac klima glavom u znak odobravanja)… Postavio nas je čovek i rekao nam, ono, kao, ma ne znam ni ja, pola sata, znači, držao predavanje, ali jedno sam zapamtio, ta rečenica mi ostala u glavi: OD TIH PRAŠKOVA, TABLETICA, BUDALAŠTINA JAČA SEKSUALNA ŽELJA, ALI SMANJUJU POTENCIJU (Slušalac i dalje klima glavom, samo malo razrogačenih očiju iza zamagnjenih naočara za vid).

Narator samouvereno nastavlja: A ti nisi ništa šljakao odonda? A? (Slušalac sleže ramenima)  … Brate, ja sam ti Hajdin, ako znaš ko je, to ti je onaj akademik, e ja sam ti to za džabalebarenje! Mislim, doktor nauka. Ne radim, brate, ništa već ono… Ne znam ni ja koliko godina. Ali zato, sve filmove, knjige, ono… Ovo na šta se sad ribe lože, ova knjiga Pedeset nijansi sive, pufffff, znaš kad sam ja to čit’o! Ej, ali sve sam pročit’o! Pazi, čitam ja i ozbiljnu literaturu… Tako sam recimo, čit’o, nešto i zamisli koliko je tip daleko otišao u filozofiju, slušaj sad – ONA JE TOLIKO LEPA DA NEMA PRAVA NA TO. U, jeee! Zamisli kako ga sklopio!

(Slušalac rukom pokazuje na vrata u želji da skrene pažnju na to da izlazi na sledećoj stanici)

Narator (obraća se meni): Malecka, hoćeš malo da se pomeriš, molim te? A onda kad ovaj izađe, onda možeš da sedneš do čika Koleta.

Ja (suzdržavam se da ne puknem od smeha): Ne, hvala, silazim na sledećoj stanici… A umalo da vam upadnem u krilo od gužve.

Narator (sad već poznat kao čika Kole): Razumeo bih ti potpuno. Totalni haos. A i ne bi mi bio prvi put. Pa vidi ovo mesto, keve ti, ovde može da stane samo Štrumf. I ti.

Ja: Nisam ja baš tako mala…

Narator: Pa, dobro, de, ne možeš biti više od neke škole…

Ja: O, hvala! To je zbog kape… Daleko sam od srednje škole desetak godina.

I tu već staje bus na Zelenom vencu.

Dobacujem kroz smeh: Ćao, Kole!