Naš narod vrlo lepo ume da uobliči sve životne pojave. Moja majka je, na primer, svoje nepoznavanje domaće i svetske književnosti nadoknađivala narodnim umotvorinama. Želeći da dopunim arhivu maminih životnih i narodnih mudrosti, ja sam nezajažljivo čitala sve što mi dođe do ruku, te se u moju životnu literaturu može uvrstiti sve i svja: od Biblije i Dekamerona do Puta kojim se ređe ide, od Božanstvene komedije do filozofskih eseja Emila Siorana, a sećam se i poezije Ljubomira Simovića i Mire Alečković, koliko i socioloških studija Pjera Burdena. I uz svu težnju da se otkriju životni smislovi i čari, ubeđena sam da sva kulturna blaga čovečanstva na jednostavan način možemo naći u pučkoj pameti.
Moja bi majka za ovonedeljne događaje rekla: Što je tikva praznija, to je bezobraznija.
Duško Trifunović je o tome napisao pesmu, i ja sam se najpre te pesme setila…
Dva su jarca vrlo prosta
pošli preko uskog mosta
jedan s jedne strane, drugi s druge strane
Skupili se navijači
da gledaju ko je jači
ili jedna starana ili druga strana
Stali jarci pa se mere
onda poče da se dere
jedan s jedne strane, drugi s druge strane
Sklanjaj mi se, ružna stoko
baciću te u duboko
viče jedna strana, viče druga strana
Kad su došli nasred mosta
jedan reče – sad je dosta
i sa jedne strane i sa druge strane
Vratimo se svako sebi
da do tuče došlo ne bi
ni sa jedne strane, ni sa druge strane
Vratiše se, pa se smiju
pusti ljude da se biju
i sa jedne strane i sa druge strane
Vi ste ovu priču znali
niste ni vi s kruške pali
jedan s jedne grane, drugi s druge grane.
Čak je i Matija Bećković nešto o tome pisao u pesmi Ovo i ono:
Bilo ovo i ono
Pa se prepirali:
Bolje je ovo,
Nije nego ono.
Da nije onoga,
Ne bi bilo ovoga.
Moglo je da bude ovo,
A da ne bude ono.
Ovo nikad nije bilo.
I hteli smo ono
Što nikad nije bilo.
Ovo niko ne pamti.
Sad je sve što niko ne pamti.
Ovo se neće preživeti.
Niko vas ne tera da živite,
Svi sami hoćete.
Nikad nije bilo bolje.
Ali do zore može biti
Da nikad nije bilo gore.
Bilo bi bolje
Da je pola gore.
Nema ništa gore
Nego slušati da je ovo bolje.
Samo to da čujem
Eto dosta mi jada.
Crkli ste za ovo,
Sad bi hteli ono.
Kukaćete za ovim,
Ako dođe ono.
Ono je bolje
Pa neka ga nema.
Neće ga ni biti,
Ali biće ljudi.
Neće ni ono biti ono,
Ako ovo produži ovo.
Ovo neće dugo.
Svi da su za ono,
Ne bi stalo ovo.
Ovo samo ide
I nije došlo da ode.
Blago onom
Ko nije iščekao ovo.
Je li ovo ovako
Ili ovo misli
Ko nije za ovo.
Ja nisam za ovo.
Ja sam protiv onoga.
Ja sam dao sina za ovo.
Meni se kuća iskopala za ono.
A ja koji ovo
Slušam i zapisujem,
Ne bih dao nikoga,
Nizašto,
A kamoli sina,
Za ovo,
I ono,
Nego za sinov nokat
Da sve ovo,
I pridar sve ono,
Pa jednom lopatom pregrnuo,
Pobusao i poravnio,
I ovo i ono,
Za oca i sina
I spas svog naroda,
Raspetoga na ovo i ono.
A meni se sve čini da je džaba i mudrost i poezija i dečija književnost jer su tikve prazne, a glave koje štrče ne nose se dugo.
Svetlana Slijepčević Bjelivuk 
❤