Lekcija iz gradskog prevoza (III)

U autobuse ulazim na prva vrata iz više razloga: prvo, zato što na njima piše ulaz (ne mogu baš da se zakunem da uvek poštujem pravila, ali se bar trudim :P), drugo, zato što je moje omiljeno mesto za stajanje ona improvizovana ograda koja se nalazi odmah do vozača (budući da sam freak control, to mesto deluje kao mesto na kom je moguće ispratiti sve što se dešava na putu od početne stanice do one na kojoj silazim :D). Naš narod je čudne fele, to je jasno, ali evo još jednog razloga.  Digli smo opštu frku kad su uveli to pravilu o ulasku na prva vrata. Redovno se svađam sa mužem (pardon, nestrpljivo mu naglašavam) da nam ne može za sve biti argument „zašto nešto drugo nismo uvezli sa zapada“ i da od nečeg moramo početi! Mislim, od čega god da počnemo, nama će argument biti isti, jer nismo navikli na poštovanje pravila. (Ovde ću se zaustaviti, jer bih svašta mogla da kažem na temu solidarisanja sa nezaposlenim, bolesnim bez lekova, ugnjetavanim, nezadovoljnim korupcijom i javnim i privatnim životom, borcima za prava životinja, borbama za platane i druga živa, poluživa i jedva živa bića, što je većinsko stanovništvo u Srbiji)

Dakle, ulazim jutros na prva vrata autobusa 95. Stajem na svoje omiljeno mesto, baka me gura otpozadi: „Hajde, ćerko, silazi, šta hoćeš?“, govorim joj: „Ja sam tek ušla, izvolite vi, gospođo, siđite…“ „A je l’ ja treba ovde da siđem?“, ja u čudu, a vozač dobacuje: „Da, da, vi ovde silazite…“. Baka nespretno silazi osvrćući se čas na jednu čas na drugu stranu, odmahuje rukom, frkće…

Vozač nastavlja da priča momku do mene: „Još ovu turu i gotov sam. Idem kući. Ćerka sprema ispite. U kući je ludnica. Upisala se ove godine na fakultet… Eto. I ja sam pre dvadeset godina napustio fakultet. Završio sam višu tehničku. Hteo sam sad da položim neku razliku, kad ono sad, ne može… Mora da se završi i za tehničko i za fiziku… Ja sam hteo da završim, pa da odem u prosvetu. E, zato sam njoj rekao da upiše Filološki… Da bude nastavnica, profesorka, šta god, samo u prosvetu da ide! Ja i da završim, ko da me zaposli sad u ovim godinama? A prosveta… To je najbolje zanimanje! Ideš u školu malo, pa onda začas dođe rasput. Oni slobodni po pet meseci, tri meseca leti, pa zimi mesec dana, pa deset dana na proleće i tako stalno. Ne rade ništa! Malo nešto kao pišu knjižice i odmah dođe sledeći raspust. Onda malo žvrljaju po dnevniku nešto i opet sledeći raspust! Ideš na izlete, ekskurzije, samo se zezaš… Bog da te vidi! A plata stiže svaki mesec. I to dobra!“.

Ujedam se za usnu, pa za jezik, pa opet za usnu… I utom autobus stade. Izađoh jednu stanicu ranije.

Da ispričam vama ono što ne bih ispričala njemu da sam se vozila do Borče i nazad. Samo nekoliko nabacanih činjenica, jer nemam živaca da pišem roman. Da sam ga imala, svi prosvetni radnici ovog sveta bi ga kupili. I sva deca prosvetnih radnika bi ga rado čitala pre spavanja.

Moja je majka (ne)srećni prosvetni radnik. Devedestih godina je za svoju platu mogla da nam kupi jednu kesu voća. Posle nekoliko dana bismo brat i ja gledali u poslednju jabuku, a onda upitno u majku. Nekad bi je neko od nas dvoje pitao kada ćemo sledeći put jesti jabuke.

Moju su majku nervozni roditelji čiju je decu vodila na ispiranje želuca tokom ekskurzije u Atini propitivali odakle joj pravo da im oduzme alkohol ako su deca kupila uzo i pivo za svoj novac.

Moju je majku moj brat, kada je pričala o svom prvom odeljenju kom je bila razredna, pitao: „Mama, je l’ ti stvarno tu tvoju decu voliš više od mene i Cece?“, jer je ona pričala o svojoj deci, o svojoj divnoj deci.

Zbog te njene dece, ona svake četiri godine raste do 19. godine, a onda padne na 14. Oni nju zovu da joj ispričaju ko se u koga zaljubio, pa se onda na ekskurziji ubeđuje s njima ko će s kim spavati u sobi. S ekskurzije dolazi s podočnjacima, jer ih je dadiljala do pola noći, neke besne, neke pijane, neke pripite i vesele.

Ta njena divna deca njoj kupe tortu za rođendan, ali ih ona ipak ispituje kao da joj nije rođendan i kao da joj nisu kupili tortu, ali se svima pohvali kako divnu decu ima.

Osmog marta dođe srećna iz škole, nosi cveće od kog joj se ne vidi glava, ali sutradan donese pismene zadatke i piše jedinice, dvojke, trojke crvenom olovkom. Kad je brat bio mlađi, imao je običaj da sedi pored nje i kad vidi da ona piše jedinicu ili dvojku, on tužno gleda i mrmlja: „Jao, mama, pa što si mu dala jedinicu? Hoće li on da plače? Jao, mama, nemoj… Nemoj, mama, nemoj da pišeš te ocene, molim te, mama…“

Kad škola štrajkuje, obično roditelji pitaju šta da rade s decom kod kuće. I ja se ponekad pitam kad je njima teško s njihovo dvoje ili troje, šta radi moja majka sa 400 godišnje? Brat i ja smo, tako, deca čija je majka očuvala u nekom periodu razvoja bar 10 000 njene dece koji nisu naša braća i sestre, ali je mnogi od njih i danas zovu kad imaju svoju decu, mnogi od njih svoju decu dovode da ih upoznaju s mojom majkom.

Neka deca su zvala telefonom i pretila majci, bratu, meni, jer je i jedinica ocena znanja.

Neki dovitljiviji su dolazili do brata, sestre, kume i drugih rođaka da oni srede dvoje, trojke i petice.  Ali, srećom, rođaci, kumovi i prijatelji znaju kako je biti prosvetni radnik kakav je moja majka, pa i kad pitaju, oni to na šalu nateraju, da je ne uvrede i ne naljute.

Najgore je bilo kad smo brat i ja išli u školu, jer ona ZNA koliko nisi učio kad dobiješ trojku. Ona INSISTIRA da ti ne možeš imati četvorku iz matematike kad ti je majka profesor koji drugu decu sprema za prijemni i za ispite na fakultetu i za takmičenja i za sve druge potrebne i bespotrebne prilike, pa od svoje rođene dece očekuje makar to da je slušaju kao druga deca.

Neki su roditelji zvali da pitaju koliko košta dvojka. Jednom sam od moje majke čula da njena dvojka košta 10 000 evra. Čini mi se da je rekla: dve hiljade za advokata kad je uhapse i osam hiljada da plati sledeće mesto u prosveti kad ga bude izgubila zato što su je podmitili. Nikad nije dobila tih 10 000 evra.

Ja sam završila Filološki fakultet i kunem vam se, ne bih ni za šta na svetu radila u prosveti. Bar ne u Srbiji. Ni za još tri meseca raspusta. Ni za još tri puta veću platu.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: