Kad mama (ne) pogreši

Ljermontov: „Posle svega toga kako da čovek ne postane fatalist? Ali ko je siguran da li je ubeđen u nešto ili nije? I kako sam često smatrao za ubeđenje obmanu osećanja ili zabludu razuma! Ja volim da sumnjam u sve: to raspoloženje ne smeta odlučnosti karaktera.”

Šta radi? Ništa ne radi! Umesto da obriše prašinu po kući, ona po ceo dan čita (za moju majku Tehničko Lice čitanje je ekvivalentno lenčarenju)

Ne možeš na probu! Kakve tvoje probe, sedi i vežbaj matematiku! Glumiš ti po kući po ceo dan!

Sreća pa sam u ormanu u svojoj sobi uvek imala patike za fizičko, da mogu da pobegnem preko terase.

Nije ti ovo pozorište, to ti tamo glumi, a ne u kući…

Ja nemam nameru da finansiram narkomanke i alkoholičarke. Glumu nećeš studirati!

Onda dođe premijera i ona umesi najlepšu tortu.

Kad si toliko ubedljiva, mogla bi prava da upišeš! Glumiš toliko uverljivo da bi mogla čoveka da ubediš da je crno − belo, a belo − crno!

Ali, mama, ja ću se time baviti za četrdeset godina, nemoj da mi utičeš na sudbinu. Šta i da završim nuklearnu fiziku i udam se za kretena? Nije sreća u tome…

I upisah se na Filološki fakultet.

Onda je bilo:

Da ti ja lepo kažem, meni, ćerko, silne knjige nisu mozak isprale kao tebi…

Jao, bože, nikada ti se to neće isplatiti… To što ja finansiram, to su, stvarno, bačene pare…

Onda dođu porodična okupljanja:

Mogla si i neki fakultet da završiš, a da knjige čitaš u parku?

Je l’ ti ne znaš srpski, pa treba da ga učiš?

Šta tu ima da se uči?

Ovo je moja sestra korektor.

Za dipl. građevinskog inženjera i dipl. ekonomistu najgora noćna mora je da dete postane umetnik. Ko od toga još živi? Još ako u to uključimo zanimanja i obrazovanje bližih i daljih rođaka, što je uglavnom tehnika i medicina, onda stvarno deluje kao da su te podmentuli da bi ih nervirali. Poneko ponekad pokuša da nađe neku sličnost s nekim iz familije, pa onda to ispadne ovako: Mislim da je ta i ta baba pisala lepe pismene zadatke… ili I tvoja tetka mnogo voli da čita…

Kažem vam, svima sumnjivo otkud ja da budem ja, a ne neko drugi, sličniji.

Završila sam fakultet pre roka, a nisam još bila napunila ni 23 godine. Nakon desetak dana konkurisala sam za mesto saradnika u nastavi na jednom privatnom fakultetu. Posle tri meseca zavlačenja, ispostavilo se da posao ne daju, već im trebaju dokumenta da bi dobili akreditaciju. U to vreme sam počela da pišem za jedan časopis. Nikada nisam dobila honorare uprkos silnim lažnim obećanjima. Ispostavilo se da su teški prevaranti u svečanim košuljama s mirisom skupog parfema. To je bio drugi šamar mladnom čoveku spremnom da radi.

A onda je usledilo još dve godine lutanja. Različita vrata su se zatvarala pre nego što sam stigla da provirim da li je to mesto na kom bih želela da radim. Imala sam ja posla. Radila sam honorarno i ispod žita za različite prevarante. Bilo je tu, ruku na srce, i dobrih ljudi, ali su im uglavnom ruke bile vezane. Vezivali su ih pomenuti prevaranti. Ako izuzmem firmu za koju već pet godina radim lekture titlova, što je naravno part-time job, ali su ljudi vrhunski profesionalci, sve ostalo je bilo daleko od profesionalnog.

Preselila sam se u drugi grad misleći da ću promenom okruženja promeniti svoje misli. Bila sam ljuta, ogorčena, depresivna, besna, razdražljiva, svadljiva, nemoćna, očajna… Mama je bila u pravu. Samo glup čovek može verovati svemu što pročita. Nikada mi se to neće isplatiti… Zašto sam verovala da pravda postoji? I da postoji, ko sam ja da se pozivam na nju?

Onda sam rešila da se učlanim u stranku. Pošto nikada nisam bila politički ostrašćena, morala sam prvo da istražim. Da vidim da li ja tu negde pripadam. I čemu. Nezaposlen čovek ima vremena koje treba pametno iskoristiti. Na blogu ćete naći rezultate tog istraživanja  OVDE i OVDE. Godinu dana sam skupljala materijal, transkripte emisija, programe stranaka i sl. i na kraju, umesto članske karte, dobila ideju za master rad. Kud se već ne učlanih, da bar imam koristi od politike. A zašto se nisam učlanila? Kritička analiza mi je potvrdila da svi lažu na iste teme, samo su im jezičko-stilska sredstva različita. A ja laž priznajem samo u umetnosti.

Našla sam, na kraju, zahvaljujući politici, ovoj iz mastera, dobar posao (ne mogu da kažem dobila, jer bi zvučalo kao da mi je poklonjen, a daleko je od toga). Sutra je dve godine od prvog radnog dana, otud i ovo ispredanje istorije o izboru zanimanja. Mora da sam se razbolela zato što sam pokušavala da utvrdim lanac poteza koji su me dovde doveli. A šta sam htela da vam kažem…

Kad upisujete fakultet, nije važno šta drugi kažu, važno je šta vi osećate. Možda se nećete time baviti za 40 godina, ali će vam odrediti makar malo ono čime nećete moći da se bavite za 40 godina.

Kad tražite posao, ne važi pravilo zaslužili ste − dobićete, već uradite sve što je do vas.  Život ne daje ono što zaslužite (ma kako pisalo u knjigama), već ono za šta se izborite. A vi birajte sredstva. Neka budu pametna i plemenita. U tom slučaju, dobićete šta želite i mirno ćete spavati.

Kad vam se čini da ništa ne možete da uradite, promenite samo ugao posmatranja. Sebe. Znam da zvuči kao jeftini savet iz knjiga za samopomoć koje sam često čitala, a uvek im se podsmevala. Samo, eto, pokušajte. Ja sam uvek davala maksimum očekujući minimalni pomak. I da nisam verovala da uvek i u svemu treba dati maksimum, ne bih možda mogla da kažem kako čovek treba da promeni ugao posmatranja sebe.  😉

I ono što meni moja majka nije rekla jer verovatno njoj njena majka nije rekla zato što nije mogla da čuje od svoje majke, a ja bih volela da su sve majke svim svojim ćerkama na ovom svetu to umele da kažu, pa i da ponove ako ove zaborave:

 

Ništa ne morate da trpite. NIŠTA. NIKOGA.

 

It’s your turn.