Nedavno mi je drugarica pričala kako je položila jedan od onih nepoloživih ispita. U sledećem roku, kad je došla u vreme pismenog dela ispita da pogleda rad, saleteli je Drugi. Drugi br. 1: Koliko si godina izlazila? Drugarica (začuđeno): Prvi put u januaru. Drugi br. 1: Iz prve si položila? Drugarica: Da. Drugi br. 1: Nemoguće! Ah, da, u prošlom roku je bilo baš lako. Drugi br. 2: To ti je početnička sreća! Drugi br. 3: Ih, prvi put! Nema šanse! To te je htelo! Sad ćeš pasti na usmenom, pa ćeš onda morati sve ispočetka od sledećeg roka!
Kompleks drugog. Drugi su uvek u pravu i sve mogu i sve znaju, ali im fali sreće. Ili su oni Prvi imali više sreće. Nikada Drugi nisu krivi za to što su Drugi. Krivi su Prvi što su pobedili. Krivi su Treći što su Prvima omogućili da pobede. Nekad se Prvi ni ne takmiče. Najčešće žive svoje živote najbolje što umeju, najslađe što mogu, obično daju svoj maksimum uvek i u svemu, i kad im život oda malo priznanje, mini-dobit, obično to Druge više zaboli nego što se Prvi obraduju. Prvi ne trpe nepravdu, ali je ni ne čine. To Druge više boli.
Drugima nije problem to što ne poznaju nekog, problem je što pretpostavljaju.
Pretpostavljaju da je neko bahat, samo zato što je žustar.
Pretpostavljaju da je neko bezobrazan, samo zato što je direktan.
Pretpostavljaju da je neko hejter, samo zato što ima kritički um.
Nije problem ni što pogrešno pretpostavljaju, već što osuđuju.
A tu su u problemu i Drugi i okolina na koju to prenose. I Prvi. Ni krivi ni dužni.
Svetlana Slijepčević Bjelivuk 