U prethodnom postu niti je bilo afere, niti je bilo pravopisa. Međutim, bilo je mnogih kojima to nije zasmetalo.
Htela sam samo da pokažem da od svega možemo da napravimo rat.
U zadnje vreme ima isto značenje kao u poslednje vreme.
Reči koje označavaju prostor (ili bilo šta drugo konkretnije od vremena) ne bune se kada istovremeno označavaju i vreme:
OD Beograda DO Novog Sada putuje se OD jedan sat DO dva sata i petnaest minuta.
U subotu idemo U grad.
ISPRED nas su zgrade, ali je i Uskrs ISPRED nas.
IZA mojih leđa su loši dani. Ali se još niko nije bunio što SU PROŠLI LOŠI DANI kao što prolaze prolaznici.
PRED nama je gadna budućnost ako ne vidimo ono što nam je PRED nosom.
U ZADNJE vreme ne prihvatamo da je naišlo POSLEDNJE VREME kad je marketing pobedio jezik.
A možemo naći još neki razlog da se mi bunimo kad se već jezik ne buni…
Svetlana Slijepčević Bjelivuk 
Tabela o kojoj se govori je deo teksta u Politici i prati je odredjeno obrazlozenje.
Pravopis i gramatika srpskog jezika se sve cesce shvataju kao pitanje volje i dogovora. Demokratija nije anarhija. Doprinos Ivana Klajna i ostalih koji pisu priprucnike i daju svoje misljenje ima naucni znacaj, ali normiranje jezika je osnova svega.
Argument da se nesto koristi 200 godina ili 50 i da je zbog toga opravdano koriscenje ne stoji. Ubistva postoje od kad je coveka pa ih jos nismo legalizovali. Ubijanje jezika je ista stvar. Da bi se nesto karakterisalo kao ubijanje jezika ili njegovo prilagodjavanje novom vremenu nije dovoljno da bi se reklo „ovaj oblik se koristi toliko dugo pa je s toga prihvacen“.
Nista ne moze da se shvati kao tacno-netacno ali tabela ima svoje kvaliteta i pre nego sto je postavljena na Facebook.
Srpski jezik se stihijski pretvorio u „moze tako, ali moze i ovako“ pravilo kao najpouzdanije.
I još nešto… Rečnik SANU beleži zadnji = poslednji, kao i Rečnik Matice srpske (normativni rečnik, dakle), tako da moje izlaganje nije u koliziji sa propisima onih kojima vi priznajete autoritet. 🙂
Pravopis jeste pitanje dogovora. Nikada nije bio pitanje jezika. Ne shvata se odnedavno, već je oduvek tako. I svuda. Kao što su se Nemci dogovorili da pišu velikim slovom sve imenice, tako se i mi sutra možemo isto to dogovoriti. Tako se neko setio da piše dođavola od 2010. godine sastavljeno, a od 1960. do 2010. jedino pravopisno tačno bilo je do đavola.
Rasprostranjenost i frekventnost upotrebe jesu pomoćni, ne i osnovni kriterijumi za normiranje.
Stvar dogovora ali ne na ulici, drustvenim mrezama. Jezik je dogovor koji se normira. Do tada vazi prethodna norma.
Gde sam ja to osporila? I ko vam kaže da se neću pitati baš ja? 🙂
Ne znam zašto, ali uvek osetim blagu jezu kad neko Ivana Klajna doživljava kao vrhunski autoritet. Klajnov znanje i doprinos jeziku u pojedinim segmentima su neosporni, ipak Srpski jezički priručnik je samo priručnik, a ne Biblija srpskog jezika, i to što u priručniku piše je ono što Klajn misli, a ne Sveto slovo na papiru.
Valjda me posle ovog komentara neće progutati mrak i valjda niko neće imati želju da me spali na lomači što širim „jeres“? 🙂