Kiša, stanica na Zelenom vencu. Tri autobusa na stanici. Devedesetpetica poslednja u nizu. Zapravo, daleko od stanice. Jedan stariji gospodin (vala, baš dekica, ali lepo obučen, pa imam potrebu da naglasim da je gospodin) i ja ulećemo u poslednjem momentu. Gospodin se obraća vozaču:
-Pa, dobro, čoveče, zašto niste stali na stanici?
-Nisam dužan da stanem.
-Kako niste dužni? Pa je l’ vi vidite gde je stanica?
-Kad stoje dva autobusa ispred mene, nisam dužan.
-Ama, dužni ste da stanete na svaku stanicu.
-E, baš nisam. Stoje dva, ja nisam.
-Ali, ali, ali ta dva ispred nisu bila 95…
-Baš me briga! Meni lepo piše u pravilniku.
-U kom pravilniku? Pa vi očito nikakve pravilnike ne poštujete. Šta je ovo, ljudi moji? Pa, ovo je, ovo je, ovo je stvarno užasno! Nikakvih prava nemamo kao ljudi više…
-Ja nisam dužan i neću da stajem. Ko mene pita za moja prava? (sad već besno naleže na gas, putnici po autobusu lete, razrogačili oči u čudu, ja stežem šipku i razmišljam kako da ućutkam čikicu…) Kakva bre vaša prava? Nekad je ovde pisalo ne razgovaraj sa vozačem! A ‘de su moja prava? Ućuti čiča! Neću da te čujem! Nemoj da me nerviraš! Šta ti znaš o pravilima?
-Gospodine (i dalje ne spušta ton, sad već mislim da je gospodin potencijalni samoubica), moj otac je bio vozač, znam ja šta je biti vozač… Ovaj ga odmah saseče:
–I moj otac je bio vozač! Ali nije isto! Ja nikad neću da dočekam penziju koju vi imate! Nikad! Nikad! I opet nikad! Ja nikad neću moći da se vozim bezbrižno gradskim prevozom kao što se vi vozite. Je l’ vi znate to? Je l’ vam to jasno? Mene niko ne pitam kako mi je, šta mi fali, šta imam, šta nemam…
–Čuvajte živce, mladi čoveče… (Tek tad primećujem da vozač ima pedestak godina… U njegovom slučaju ovo nikad deluje baš blizu)
–Koja živce? Kakve živce? Ja nemam živce! Odakle mi živci?
Autobus staje i ja izlazim stanicu pre uobičajene… Sad već mislim da je vreme za zbirku priča iz devedesetpetice.
Svetlana Slijepčević Bjelivuk 
Čekamo zbirku 🙂
Mislim da neće biti potrebno mnogo vremena. Materijala je toliko da ne stižem da pišem 🙂
Hm…. OK, svi imamo svojih problema i frustracija, ali ono sto sam naucila jest da smo na poslu profesionalni – nema izlijevanja duse i povisenih glasova, kompleksa… samo dobro obavljen posao – to je be all and end all. Postoje nacini i mjesta gdje se nezadovoljstvo moze raspraviti, rijesiti ako je moguce. I ne razumijem kakav je to pravilnik po kojem autobus ne treba stati ako su dva ispred njega a ne idu u istom pravcu, nije ista linija? Hm…
Ni ja nikada nisam čula ni za šta slično, ali ovaj vozač je toliko bio uverljiv da sam se zapitala da li putnici uopšte imaju prava da se voze. Idealno bi bilo kada bismo plaćali karte, a išli pešaka 🙂