Don Kihot i Dositej Obradović sede na nekom oblačku iznad naših glava i smeškaju mi se. Upoznali su se tako što su se po nebesima raspitivali o tome ko se to dole trudi da se izbori s ljudima koji ne žele da shvate da su ih učili pogrešno.
Verovatno su se opkladili da neću uspeti. Normalno, svedok im je Niče. On ih je podsetio da svako poseduje onoliko taštine koliko mu fali razuma. Ili znanja.
Verujte mi, ljudi, reči imaju dva značenja.
Opklada se odnosi na one koji u to ne veruju.
Dakle, da svaka reč ima samo jedno značenje, onda biste morali nogu stola da zovete drugačije. Jer bi noga označavala samo deo tela. I glava eksera bi morala imati drugo ime. Glava bi nekom služila i za mućkanje. Da, da, mućkaju se i jaja i glave. Ko mućka samo jaja, neće moći da mućne glavom.
Ko mućne glavom, znaće da poslanica može da bude pismena poruka, i poruka vladara, i pismo u stihovima, ali i žena poslanik. To jeziku ne smeta. Ni ovom u ustima ni ovom kojim govorimo.
Ko se jezikom služi, njemu i jezik služi.
Sad se već Dositej hvata za glavu: Ne veruju ti! Za njih je ćirilica jedino pismo!
Don Kihot zapušio uši. On se mnogo ljuti kada Dositej počne da me huška da pišem ćirilicom.
Crče Niče od smeha posmatrajući ih, a eho se razli s visina:
Veliki čovek? (skoro kao Veliki Lingvista!)
Ja u svakom vidim samo čoveka koji glumi sopstveni ideal.
Svetlana Slijepčević Bjelivuk 