Život i predrasude (III)

Sedamdeseto pravilo Šestog sabora zapoveda da žene, prema rečima velikog Pavla, treba da se naviknu da ćute, i to ne samo za vreme službe nego i na svakom skupu vernih. Ako žele nešto da nauče, treba kod kuće da pitaju svoje muževe. I nekom mudracu je na um pala prikladna misao.

(Sintagma Matije Vlastara, zbornik vizantijskog prava sačinjen 1335. u Solunu)

„To su ti žene”, kaže meni moja Ivka i smeška se. „U jednom momentu su u stanju da ti ispričaju najintimniju tajnu, a u sledećem ti okrenu leđa i blate te i ogovaraju kao da im nikad nisi pomogao, kao da im se nikada nisi našao…” Tako ona mene teši kad ja, iznova šokirana postupcima pojedinica (da, da, poJEDINICA, po svemu sudeći, jedinica za nemoral i jedinica za glupost), pokušavam da nađem motivaciju za nečije zle postupke i komentare.

„Znam ja šta je za tebe najveća nesreća, ćerko. To što si upisala ženski fakultet. Ti si se celog života samo sa dečacima igrala.” Tako je govorila moja majka kad sam se s vremena na vreme jadala što su me neke žene s fakulteta vrtele kao mladog majmuna.

Ja sam igrala fudbal i pratila ligu šampiona kada je ženska čeljad kupovala My love story i Fazon i počinjala da se šminka. Moja je sreća bila da sam odrasla uz desetoricu dečaka, ali je moja nesreća bila što nisam imala prilike da se igram survivor-a među ženama. I mnogo me je žena zavrnulo da mi uši gore i od stida na samu pomisao kako sam ispala naivna i od besa na sebe što nisam bila opreznija.

„Ja sam išla u školu sa ženama. To ti je katastrofa. Zato sam ja tebi ostavila utisak nekog nadrkanog i rezervisanog…”, nastavlja Ivka i smeje se. Ne znam da li se smeje mojoj nesposobnosti da analiziram ili želi da me podstakne da se i sama smejem onome što ne mogu da pobedim.

„Ti si, ćerko, bila lukavija i pametnija kad si bila mlađa…”, govorila je svečanim, pomalo nostalgičnim tonom moja majka. „Kad si imala dve godine i kad sam te pitala zašto maltretiraš oca, rekla si mi što ja njega više vltljam, to on mene više voji. A sad tebe te tvoje ćurke zavrću kao soma…” Som je inače riba koja mojoj majci i mom mužu služi da pokažu najviši stepen izraženosti različitih osobina: gluposti, nesnalažljivosti, izgubljenosti… Ja inače volim čorbu od soma, pa mu to dođe neka vrsta kanibalizma.

„Ne razumem kako to da ti Toj i Toj nikada nisi odgovorila i nikad se s njom nisi posvađala, a toliko te ogovara. Ti si u stanju da svima nama s kojima se družiš svašta skrešeš, a nekim budala prećutkuješ. Stvarno mi nije jasno kako to trpiš.” To mi je govorila jedna od tih žena s fakulteta… Ja sam se samo smeškala kao dobroćudni degen, odmahivala glavom i rukom i razmišljala o tome kako ja ne mogu da odgovorim nekome kad me nikad lično nije napao (na šta tu ima da se o(d)govara?) niti sam s tom osobom popila kafu. Dakle, niti je bilo prilike da joj se zamerim, niti je bilo prilike da mi se zameri, da bih ja pokazivala svoju ratobornu stranu koju Mile Kekin iz Ladnog piva podržava.

Da pojasnim, ja stalno tražim reči da mi budu mačeta kojom ću seći sve što mi smeta, što kaže pomenuti Mile. Dakle, ne prezam od toga da ošinem tom mačetom baš sve što mi smeta. Odvratna navika za jedno žensko koje voli da nosi roze štikle i cvetne haljine. Ali i jedno i drugo sam kasno počela da radim. Normalno, nisam mogla da igram fudbal s ortacima iz kraja i da istovremeno nosim ljubičasto i tufne. Kad su martinke zamenjene šarenijom odećom i štiklom, svako potencijalno žensko iskreno prijateljstvo počelo je da propada.

Moja Maja se iščuđava: „Kakva glupača! Ta osoba ne samo da je bezobrazna, već i glupa ako misli da do tebe to neće doći. Cccccc… Jeste, jeste, i hrabra, dabome. Ccccc… Posle takvih stvarno da ti ne padne na pamet da budeš čovek… O bože! Ne mogu da se načudim…”. Posle kraće pauze: „Ti si stvarno talenat. Gde ih samo nalaziš?”. Nalaze oni mene, mislim se ja neutešno. Što bi rekao moj cimer Slobodan: „Svetlana, mislim da su i moj broj telefona imali svi ludaci u gradu.” Ne znam, onda, Bobiška snagatoru, da im možda ti nisi prosledio moj broj?

„Znaš šta me mnogo iznenađuje kod tebe? Ti deluješ kao da bi nekog pokidala zubima, a mnogo si osetljiva. I što je najčudnije, nisi zavidna…”, nastavila je da se igra psihologa bivša drugarica dok je pokušavala da ispravi kosu.

„Pa kako ja da budem zavidna kad sam ovakva najbolja?”, odgovaram kao iz topa. Ona ispušta četku za feniranje iz ruke, okreće se ka meni u čudu i ja prasnem u smeh.

Dakle, ja nisam žena. Nisam i ne mogu da budem. I neću da budem. Ako pol određuje karakter, neću ništa da budem. Samo hoću da pomognem kad mogu i da i dalje, kao Ferdinand, mirišem cveće i nosim šareno.