Došla maca na vratanca…

− Pričala sam s Pirsom Brosnanom! − izgovaram u jednom dahu i sručim se na stolicu pored Vesne.
− Pravim?
Sve sam očekivala, ali ne ovo pitanje.
− Ha, ha, ha… Pravim! Najpravijim!
− Vau! Otkud to? Kako?
− Eno ga ispred instituta, snimaju film.
− Da li me zezaš? Zato si ti išla da pereš šoljice? Jaooo! (sad već obe umiremo od smeha)
− Ne, čekaj, sad ću ti ispričati….

***
Nekoliko nedelja ranije.
Ivka: − Stižemo za petnaestak minuta kod knjižare, pa idemo u Franš.
Nemanja i ja u tri kod knjižare upadamo u auto. Zoran se jedva parkira kod Franša. Gužvetina!
Nikad nam nije palo na pamet da odemo tamo na ručak. Valjda imamo predrasudu da tamo jedeš kao da držiš dve knjige ispod miške, kočiš vrat i pogled i ne smeš glasno da se nasmeješ da te neko ne pogleda popreko (onaj deo sa potencijalnim nenormalnim cenama ćemo zanemariti). Međutim, razbismo sve predrasude.
Sedamo za sto i Zoran kaže:
−Evo vam Džejmsa Bonda za susednim stolom.
Svi izvijamo vratove za 90 i / ili 180 stepeni. PIRS BROSNAN! Ne mogu da verujem!
Cerimo se mi ko idioti, on primeti i uljudno se osmehne.
Nisam nikad bila neki vatreni obožavatelj ni filmova o agentu 007 ni Pirsa Brosnana. Da me neko pitao pre šest meseci ko je on, verovatno bi mi trebalo tri minuta da se setim. Slabo pamtim imena osoba koje nisam upozanala. Mislim, ja sam više za pozorište. Retko koji film me oduševi. Taka sam fela. Naopaka.
Prođe oko sat vremena, Zoran kaže:
− Evo ga. Kreće. Oćete da se slikate s njim?
Meni to ni na pamet nije palo!
− Ma… Jok. Nećemo. Glupo mi je. Mislim, to mi je baš nekako bezveze.
− Hajde, ako hoćete, proći će pored tebe, zaustavi ga.
U međuvremenu ga dve ispresovane plavuše (prototipični predstavnici vrste Sponzorushae udavachae f.) zaustavljaju i on strpljivo pozira i slika se s njima, a onda žurnim korakom kreće ka stepeništu. Onda ga zaustavlja osoblje. Zoran i dalje upitno gleda čas u mene, čas u Ivku i maše ajfonom:
− Hajde, pa jednom ga srećete u životu, šta vam fali.
Ivka i ja krećemo ka stepenicama, Pirs pozira s osobljem i taman kad su oni počeli da se sklanjaju, on u galopu leti ka vrhu stepenica.
Dovikujem:
− One more, please!
On se ni ne okreće, samo odmahuje rukom i govori:
− Not now.
Neki pederikasti tip pored njega kaže:
− Doći će on opet.
Pih!
Ivka i ja se vraćamo smejući se za sto. Normalno, narednih deset minuta smejemo se od blama, a šta bismo drugo… Zoran nas zezucka (on nas je ispalio, pa ne može baš mnogo da nas proziva), ali zato dragi Žmu i Ivkin brat rasturaju.
Prođe deset minuta i stvori se Palma za susednim stolom.
Eh, sudbino! Red Bonda, red Palme.
Ozbiljno pripretim da ću, ako nastave da nas zezaju, otići kod Palme i tražiti da se slikam s njim.
***
Danas.
Krećem na posao, naoštrena, spremna za protest. U Đure Jakšića razvučena oprema, kamere, rasveta, platna, sto filmskih čuda.
Upadam u zgradu i nalećem na portira:
− Oni spremaju neki performans u znak podrške?
Portir se smeška:
− Ma izgleda da snima Pirs Brosnan.
Opaaa! Došla maca na vratanca! (kako li se samo setim ovih babinih izraza, boktemazo!)
Pričam ja portiru naš blam s Pirsom, kaže Dule:
− Jao, pa on je to došao da ti se izvini u velikom stilu.
Jesam li vam rekla kako je taj Dule jedno srce srcasto?!
Krenemo Slobodan i ja na protest, a bivši Džejms se šetka po uličici i priča telefonom. Prolazi pored pet-šest koleginica, nijedna ne primećuje da je to on. Slobodan kaže:
−Kakve si ti sreće, Svetlana, da ga vidiš dva puta!
More, mislim se ja, ima on sreće što mene vidi dva puta! (blam od pre nekoliko nedelja me ne napušta)
Posle dva sata penjem se uz stepenice i vidim da on proviruje iza zidića. Opa, maco, tu si!
Kad je video da sam ga pogledala, smeška se i šapuće s posebnom gestikulacijom:
− Hello!
− Hey, you! We already met each other!
− What? (sa čuđenjem, ali i dalje se smeška dobroćudno)
− Yes! I saw you in Franš and you didn’t want to have a photo with me and my friends!
− Impossible. (čini mi se da to kaže, malko vrti glavom, ljudi oko njega se unervozili što dobacujem) You want now? ( i dalje se smeška i pokazuje prstom ka zemlji, kao da pita da li želim da siđem, govori još nešto, ali ja ne čujem jer je buka svuda)
− No, no, I don’t want now!
Normalno svi počinju da se smeju. I sama ne znam šta sam izgovorila. I Pirs širi oči u neverici, nešto priča, ali ga ja ne čujem i uveliko se smeje. I ja prasnuh u smeh. Ubrzo mi prilazi jedna od koordinatorki:
− Hoćeš li da se slikaš s njim?
− Ne, ne, neću… Odmahnuh rukom i uđoh u zgradu.

***

− Ha, ha, ha! Carski! Pa baš je fora što nisi htela da se slikaš. Mogu da mislim koliko je svima bilo smešno.

Mislim se ja… Srešćemo se mi opet!