Pitanje koje se ne postavlja

Iako sam se upinjala da vas ubedim da ova jesen ima smisla i da Crnjanski baš nije uvek u pravu, ovih dana mi se to obilo o glavu (rima je sasvim slučajna). Već danima Ona Jesen, glupa, tmurna, dominantna, mučna, vršlja po mom životu. Ponaša se kao raketa koja je izgubila svoj pravac, pa sad lupa, razbija, žari, lomi, onda se odbije, promeni pravac i udari u sledeći stub moga mira, čisto da ga uzdrma, ne mora baš da ga sruši, ali da ostane onako klimav, kljakav…

Braunovo kretanje se objašnjava molekularno kinetičkom energijom. Naime, kada molekuli vode u tečnom stanju osciliraju haotično i udaraju drugu materiju koja, nakon što se sudari sa molekulima vode, takođe mora da se pokrene (Wikipedia).

Uvukla sam se u omiljenu pižamu, pokrila jorganom da mi vire samo laktovi i njuška i gledam In treatment. Koleginica mi je dala seriju pre dve godine i otad sam navučena na sve verzije, sve sezone, sve likove. Čika Pol, psihički labilan psihijatar, u jednom momentu pita svoju pacijentkinju: Kad si poslednji put bila srećna?

What a cliche! možda biste rekli…. Ali, stvarno, kad ste poslednji put bili srećni? Nemam pojma šta se dešavalo niti šta je ona odgovorila, registrovala sam samo da mu je neko od sledećih pitanja bilo − A šta te je u vezi sa tim činilo srećnom?

Baaaaam-bam-bam!

Ja sam poslednji put bila srećna u Potsdamu. Srećna, srećna, baš srećna! Vozili smo bicikle. Nisam vozila bicikl bar 10 godina. U čarobnastom Potsdamu je drugi svet: zamkovi i palate na svakom ćošku, crkvice, katedrale, bašte, cveće, zelenilo, prostrana polja, vetrenjače, pa opet zelena trava i cveće, turisti ozarenih lica, deca, zmajevi, žućkasti zidovi s ornamentima, plavo nebo kao nigde na svetu, lagani vetar… Kada smo uveče sumirali utiske, svako je imao neki svoj film u glavi − ja sam mislila na pejzaže iz serije Put za Ejvonli, Nemanja na film Plaža i Leonarda di Kaprija koji jurca biciklom kroz neke predele, za Bojanu smo bili u italijanskim seocima, a Srđan je sve vreme širio oči u neverici i drmusao glavom kao kad čovek hoće da se razbudi i odagna san…

U jednom momentu vozimo mi uskom stazom kroz neku šumu, negde u daljini nazire se more i ja se setih…

Pitala moja majka jednog rođaka kome je pokušavala da usadi svoju strast prema građevini: Pa, dobro, šta bi ti hteo da radiš u životu? On joj iskreno odgovorio: Da vozim bicikl… Nizbrdo. Normalno, svi se sada tome smeju, baš je dete, kako je to nezrelo i zabavno istovremeno, nema pojma… Ali očito da nisu skoro vozili bicikle, naročito ne nizbrdo. Ako bismo baš da budemo iskreni, niko ne sme da kaže šta bi hteo da radi u životu − ili bi mu se podsmevali ili bi ga proglasili ludim. Socijalno je prihvatljivo da se praviš da voliš to što radiš. Biti zreo − raditi socijalno prihvatljive stvari čak i kada si duboko nesrećan i ići kod psihijatra da te pita kad si poslednji put bio srećan. Onda se osetiš potpuno kretenski kad shvatiš da si poslednji put bio srećan kad si radio nešto detinjasto ili kad je neko drugi radio nešto detinjasto.

‚               Ili izbegavati psihijatra da te to ne bi pitao.

Glupi psihijatri! Postavljaju klišetirana pitanja. Na njih se ne odgovara. Na njih se ćuti.

Ko nije skoro vozio bicikl nizbrdo u Potsdamu ili negde drugde gde mu se moglo da bude dete, on ni ne zna šta je sreća.