Od sreće do sreće

Sećate li se onog pitanja koje se ne postavlja?

Danas se srela sa kolegom. Divan momak. Senzibilitet i talenat umetnika, upornost i disciplina sportiste, mudrost helenska, vrcavost i dovitljivost beogradskog mangupa, intelektualna širina poželjna i potrebna za akademika. Više od kompletne ličnosti.

Ovaj svet je otišao dođavola. Nešto se događa sa svetom.

Ljudi se rastaju. Ne čujem lepe priče. Prekidaju se sve lepe i fine veze među ljudima, ljudi odustaju od umetničkih, kulturnih, naučnih, intelektualnih, emotivnih, moralnih vrednosti. Beže, sklanjaju se. I tako je svuda. Nije samo u Srbiji. Nešto na celoj planeti nije kako treba. Ima, ima, ima nečega u tome. Nešto se poremetilo. Nešto nam se sprema. Mnogo su loše vibracije.

Pokušavam da se setim šta je još izgovorio, ali ovako izgleda rekonstrukcija.

Prska kiša, neravnomerno rominja i čuje se žamor iz kafana… On priča samouvereno, a ja ječim u sebi da bi bilo divno da nije u pravu, da postoji mesto na svetu gde nije tako. Mesto za dvoje.

Šta bi ti u životu?, pitam olako, kao da se to pitanje postavlja svaki dan i svakom prolazniku.

Nemam pojma. Nemam plan. Dobre stvari se dešavaju kad nemaš plan.

To, genije, to! O tome mislim.

Zašto ne verujem Miki Antiću, a baš me je on pokolebao ovih dana.

Podeliću sa tobom sva moja šašava zdravlja. Zavoli moju senku što se klati niz dan.

Sutra nas mogu sresti ponori ili uzglavlja. Ludo moja, zar ne znaš: divno je nemati plan.

 U oktobru mi se desilo da sam izgubila plan. A to je tako strašno za nekog ko živi od planova.

A onda sam se izmestila da bih ga skovala. Najbolji planovi se najbolje kuju daleko od propalih i neostvarenih.

Otišla sam kod Ivke u Cirih.

Sedmodnevni rehub uspeo iako i dalje nemam plan. Evo recepta.

Jedan mudriji kurjak (je l’ se to tako kaže?) koji je sve i svja u životu čuo, video, pročitao, proživeo, živeo, osetio, postigao. (Z. je do Zagreba uspostavio dijagnozu. Ili dve: point of no return i burnout. Ali ne bi on bio dovoljno dobar, da ne zna da ušuška. Do slovenačke granice sam bila kao dete koje čeka tatu da se vrati s posla i donese mu kinder jaje. Pred Minhenom nesnosna kiša. Valjda ja to u sebi plačem za prosutim mlekom. Kod Memingena Z. vozi MNOGO na sat. Rekla sam da hoću sve strahove da razbijem. Kad je ovako teško, moram da radim na sebi. If it scares you, you should probably do it.)

Jedno lepo i pametno dete od 3-4 godine. Ona traži da se igra, da se grli i cmače, da se drži za ruku (ute, hajde sad svi da se drzimo za ruke), da se peva Dečko, ajde oladi (samo ako je muzika dovoljno glasna i ako svi u kolima pevaju!), da se jede sladoled (moja drugarice, hajde da jedemo sladoled, sto neces?), da se kupuju haljine koje se vlte (S., nisi ni videla haljinu! Je l’ ti se sviđa? -Ne vlti se!), da se nose vedre boje (mnogo si ruzna tako! lepo dete kaže kad obučem crno; hoću civene cipele! obuj mi civene!)…

Jedna drugarica da sluša i klima glavom, malo da bude odsečna, emotivna kao kuvana noga (da besni kad pričam šta ćutim) i bliska i nežna kad treba (na primer, da poljubi za laku noć ili iz čista mira).

Brzinska šoping šok terapija sa pomenutom drugaricom i pomenutim detetom koje traži nešto slatko, malo spava, malo kmeči, malo hoće u kolica, malo neće u kolica, malo hoće čaj, malo hoće sladoled, malo neće kesten pire iako je htelo pre tri minuta…

Jedno zaljubljivanje u crveni kaput neobičnog kroja, s visokim ramenima i neobičnim geometrijskim rešenjima za rukave. (Ah, sve prave ljubavi su tužne zbog nekoliko hiljada evra!)

Jedno popodne jurnjave i pokušaja da naučim da guram kolica s pomenutim detetom u prepunom gradu. Uzbrdo. A da pri tome ne udarim ženu u Ahilovu petu i ne ostavim je zabezeknutu (kad tad nisam završila u švajcarskim vestima pod naslovom Pomahnitala gospođa stranog porekla udara u prolaznike u starom gradu, neću nikad!).

Jedna ostvarena ljubav s materijalnim stvarima iz Apple Storea − nova maska za telefon, crvena na tufne, i mini, mini, mini da ti bude maksi!

Još jedna ostvarena ljubav s cipelama Svemiricama (muškarci iz kuće gledaju čudno kad ih obujem, nisu sigurni jesam li blesava ili sam ih kupila za neki maskenbal, na primer, za Noć veštica).

Noćna vožnja prilikom koje iz raznih ćoškova iskaču male veštice, duhovi, vampiri. Od sada ću želje zamišljati u Noći veštica. Izgleda da se ispunjavaju.

Što više šetnji kraj jezera. Najbolje noću (za ovo sam ostala uskraćena, jer sam ih kasno otkrila). Kad duva vetar, trepere svetla s druge strane obale, presijava se mrklo nebo, odsjaji u vodi bistriji od originala (treba verovati u suprotnosti, u odraze, u drugu stranu koja je drugačija! naučila sam nešto novo!), promašuju se avioni negde visoko (ja baš navijala da se nešto spektakularno desi!, ako se dovoljno dugo mašta, može i tu koja želja da se zamisli, avion ili zvezda padalica − svejedno, važno da se ispuni).

Mali noćni razgovori sa sobom ili sa osobom. U sebi ili van sebe. Velike nesanice zbog svih pitanja koja se ne postavljaju. Kaže kuma: Meni više ne trebaju pitanja. Ja hoću odgovore. Jeste, kumo, i ja hoću odgovore. Samo odgovore.

 Ako je sreća po danu bila u Potsdamu, onda je ujutru, preko dana i noću kompletna bila u Kisnahtu. Valjda ima veze s ovim nacht.

P. S.

Verujem čika Miki.

Ja umem u svakom novembru da napravim jun. I nemam obične sreće. I nemam obične grehove.

P. P. S.

Ako je sedam dana dovoljno za sreću, onda ja iznajmljujem život na nedelju dana.