Ljubav i ratno stanje

Kad nekom kažeš da se baviš lingvistikom, još drastičnije, da pišeš doktorat iz lingvistike, obično dobiješ tupavosažaljivi pogled. Tupav – zato što često sagovorniku nije jasno šta tu ima da se piše, misli, analizira, kakva je korist od toga i zašto bi se neko time bavio; sažaljiv – zato što pomisli da s tobom nešto nije baš u najboljem redu kad si i pomislio da u lingvistici ili nedajbože u srpskom jeziku postoji tema koja može biti od bilo kakve životne važnosti. Društveno korisno – ni to nije. Da se, recimo, baviš medicinom, to bi još i imalo smisla, mada farmaceutska mafija već uveliko hara, pa ni medicina više nema naučnu verodostojnost ni upotrebnu vrednost. Oni koji se ne bave jezikom sad čitaju i klimaju glavom. Pitaju se još – pa što se time baviš kad sve znaš. Oni koji se bave jezikom sad čitaju i klimaju glavom. Potvrdno. I znaju koliko puta su sebe doveli u takvu situaciju da im bude neprijatno što je sagovorniku neprijatno što su rekli da se bave srpskim jezikom ili lingvistikom ili bilo čim sličnim.

 Nedavno me je jedna učenica podsetila na to da ne smem da zaboravim da je slovo učinilo ovaj svet ovakvim kakav jeste.

 „Moj život je promenilo prvo predavanje iz staroslovenskog.” Ja čak ne mogu da se setim koju temu je profesor imao na prvom predavanju, ali nema veze. „Sećam se kako nam je Stakić ispričao priču o Ćirilu i Metodiju… I tada se ta dvojica braće zapute iz Soluna ka nama. Prvo sastave, a onda nam donesu pismo. Okupe oko sebe učenike, obuče ih da dalje šire pismenost, bilo ih je desetine, ali ubrzo sve te učenike progone i poubijaju. Spasu se svega četvorica-petorica. I ta manjina ode na različite strane sveta i nastavi da širi pismenost. Eto, deco, tako je slovo promenilo pogled na svet. Ne mač, ne borba, ne nasilje, ne krv. SLOVO.” Priča J. strastveno, ja već zamišljam tog dobrodušnog dragog profesora kako uverljivo pripoveda romansiranu priču o dvojici apostola i spasavanju sveta i čoveka i setim se da na blogu nemam nijedan tekst o odbrani svog izbora da se bavim time čime se bavim. A odbrana je neophodna kad vas gledaju gorepomenutim pogledom.

Nećemo mi lingvisti izlečiti ljude. Nećemo sazidati ni novu zgradu. Nećemo izmisliti nove načine da se kosmonauti brže i lakše pošalju u kosmos. Međutim, otkrićemo nove oblike života. U svakom od vas.

Pre nekoliko dana poslao mi je kolega jedan članak iz naše (ne)važne oblasti da pročitam. Sva važna, čitam, promišljam, zamišljam, maštarim, dopisujem, prepravljam i − naletim na primer:

 Po završetku Drugog svetskog rata Lana Tarner je bila jedna od najbolje plaćenih žena u SAD i važila za zavodnicu zbog koje su muškarci padali kao zrele kruške.

 Mi pričamo kao što pričamo, ali o ljubavi i drugim apstraktnim čudesima mislimo – metaforom. Napisala ja kolegi da mu je primer metaforičan, a on pita: Je l’ to metafora ljubav je rat? Muškarci padaju na žene kao kad padnu u ratu, bore se, ali ipak padnu?

Hm… Nisam sigurna da se samo muškarci bore, ali sam sigurna da oni koji ne padnu – propadnu.

I ne, nije svaka ljubav ratno stanje.

Mene, na primer, najviše zanima kako izbor reči utiče na našu sliku sveta i života.

Evo kako mislimo o zavođenju:

Padamo na kolena, klecaju nam kolena, obaraju nas s nogu, gubimo tlo pod nogama…

Je l’ to znači da nam je zaljubljenost u nogama i kolenima? Znači li da je zaljubljenost gubitak ravnoteže? O, da! Ali nije samo to!

Da pogledamo sad i tu metaforu rata:

Borila se za njega, a on nije mogao da se odbrani… On je oduvek bio osvajač i nije prestajao da je opseda… Na kraju ga je osvojila.

Kada o ljubavi govorimo kao o ratu, onda se tako i ponašamo − spremajući se za borbu, ponašamo se kao ratnici, a u stvari smo − plen. Pa ta ljubav stvarno jeste ratno stanje!

Šta ćemo sa sledećim:

Žarko je želela da bude sa njim? Ona je vatrena? Između njih je odjednom planula ljubav! Izgoreo je od želje za njom? Čak i žargonsko palio se na nju!

 Takva je ljubav vatra iako ćemo je retko baš tako nazvati. Međutim, sve što o njoj kažemo, grejaće nas i teraće nas da i dalje raspaljujemo maštu.

 Pustila ga je da je vodi iako nije znala gde taj odnos vodi. Oni su krenuli različitim putevima, a pogledaj dokle su stigli!

Ljubav, dakle, može biti i putovanje. Gde ste vi krenuli?

Mi, zapravo, ne možemo da pričamo o ljubavi, zaljubljenosti, zavođenju, a da pritom ne koristimo izraze koji se odnose na konkretne situacije i događaje. Ne možemo da mislimo o onome što ne vidimo, a da ne mislimo metaforom onoga što vidimo. Znate li šta to onda znači? To znači da naše nesvesno ima svoj jezički oblik. Da naš jezik govori ne samo o tome ko smo i kako mislimo, već i o tome kako ćemo se ponašati. Ne moramo reći da je ljubav rat, ali će nam to reći nečiji borbeni stav.

 I kako se ponašate? Je l’ ljubav za vas rat, vatra, putovanje ili gubitak ravnoteže?

 Ovi likovi iz SARS-a lepo uobličiše ljubav i ratno stanje:

Ratujemo ti i ja, ko Izrael i Palestina

ratujemo ti i ja, ko sila i osovina

ko pivo i rakija, sistem i anarhija
ratujemo mi, ratujemo mi

Ratujemo ti i ja, ko plima i oseka
ratujemo ti i ja, ko gitara i harmonika
ko Bil Gejts sa hakerima, ratujemo ti i ja
ko Bin Laden s Amerima, ratujemo ti i ja

Ratujemo ti i ja, kao Rim i Carigrad
ratujemo ti i ja, ko raskoš i pustinja
kao gužva i praznina, kao buka i tišina
ratujemo mi, ratujemo mi

Ratujemo ti i ja, kao krpa i prašina
ratujemo ti i ja, ko visina i dubina
ko Mladić i Gotovina, ratujemo ti i ja
kao mačke s kerovima, ratujemo ti i ja

A kako veče blizi se
bitka naša prestaje
u krevetu počinje
naše noćno primirje
Tada mi se ljubimo
cele noći mazimo
ljubav onda vodimo
za ratove ne marimo

Ooo, ratujemo ti i ja
ratujemo ti i ja
ratujemo ti i ja
ratujemo ti i ja

P. S.

Ne, lingvisti neće promeniti svet, ali će promeniti pogled na svet. Zauzmite borbeni stav prema lingvistima. Oni vas čitaju, jer u vama vide – knjige. Otvorene.