Lekcija iz gradskog prevoza (VIII)

Idem ja prekjuče ulicom i razmišljam o tome kako poslednja tri meseca menjam dva prevoza do posla, a nikako da zakačim nešto vredno priča iz gradskog prevoza. Sve je tako obično: ljudi smrde na duvanski dim, razne brlje od alkohola, na šampone protiv vaški, sprejeve protiv buba, baš onako tipično, što i vi namirišete u busu svakog dana. Lica namrgođena, sad-ću-da-te-zveknem face i tako to. Baš tog dana ona sila koja mi je čula misli o nedostatku  inspiracije iz gradskog prevoza pošalje mi Njega.

Mesto dešavanja: bus 31. Ulazim u skoro prazan bus. Sedam. Za šipku pored moje glave hvata se muškarac. Visok, kratko ošišan, s naočarima, malo zbunjenog pogleda, brada od dva-tri dana, blago unezveren. Vadi telefon i počinje da simulira telefonski razgovor. Otkud znam da folira? Pa videla sam da mu je displej mrtav. Ili crkla baterija ili nema ni karticu.

−Zdravo, dušo! Zdravo, srce moje! Zdravo, draga moja! Šta? Reci, ljubavi moja jedina! Evo, idem, idem! Znam, zlato, da se nismo videli skoro deset nedelja. Doći ću ti večeras. Hoću, hoću. Imam obaveze, pa znaš koliko obaveza imam. (tu se nakašlje, lagano se nagne ka meni ne bih li ga primetila i onda se naglo okrene i nasloni se na šipku) Znaš šta meni kaže naša mezimica? Tata, ja znam da si ti dobar sa ljudima iz državnog vrha. Ja znam koliko si ti s njima dobar. Znam i da te oni cene, ali mama je lekar, ona će te lečiti ako se razboliš (meni ovo već počinje da liči na SF) E, to mi ona kaže! Šta kažeš? Aman, ženska glavo, znaš li šta sam ti sve obezbedio? O kakve ste vi žene! Nikad niste zadovoljne! (tu podiže ton, okreće se ka meni i pravi pokret glavom kao da želi da mi kaže vidiš li ti šta ona meni govori) Ja sam tebi obezbedio tri stana, kuću od 250 kvadrata, kuću na moru, a ti praviš problem što idem da popijem piće s jednom važnom ličnošću. Bio sam u Švajcarskoj, ostavio sam nam tamo deset, ne deset, sto hiljada evra! Sto hiljada! I ti sad dramiš što nisam došao kući… (mala pauza, valjda se setio da ovaj monolog ne izgleda realno jer ne pravi nikakvu pauzu) A, to, da, pa ti, zlato moje, brineš da me ne uhapse. Neće, parikarao sam naš džip, sad sam u prevozu, pošto ću popiti nešto jače i stižem da te ljubim. Ćao, srce, ćao! Vidimo se uskoro. Spremi se!

Vraća i dalje ugašeni telefon u džep. Ja shvatam da jedan dečko zagleda šta to ovaj govori i da li meni nešto govori i pogledom me pita da li treba da se umeša, ja trepnem u znak u redu je. Vrata se otvaraju i ovaj nesrećni pajac izlazi na Terazijama.