9. april 2014.
Baka i deka u tramvaju, deka se drži za šipku, baka se drži za njega, zapravo, pridržava ga. Ustaje ženica i govori baki: -Sedite, dodjite ovde. – Ne, ne, neka sedne on, on je bolesniji. Polako dovodi deku do mesta, on seda, ona se jednom rukom pridržava za sedište, drugu spušta na njegovo rame. Prodje minut, druga žena ustaje i zove je da sedne. Ona gleda u prazno mesto, pa u deku, odmerava koliko je daleko to mesto od njegovog, nećka se, kreće ka mestu, ali se ipak vraća i izgovara više za sebe: -Neka, ostaću ovde s njim. Nemam zaključak koji nije cmizdrav.
5. maj 2014.
Ima, mislim, kod Nabokova u Tajnom životu Sebastijana Najta (koliko sam samo volela taj roman!) scena u kojoj On shvata da je ona Prava posmatrajući je kako mehanički baca po stolu kockice za jamb. Jednolična, ponavljana radnja joj omogućava da se odvoji od ostatka prostorije i postane baš u tom momentu svoja, a voljena toliko da ni sama ne može nikada biti svesna koliko. Danas sam u Moric Ajsu pila čaj s đumbirom i posmatrala baku kako hrani deku sladoledom od jagode. Ruke su mi podrhtavale. Njih dvoje su zajedno svetleli, voljeni, a svoji, odvojeni od ovog sveta. Kad smo kolega i ja krenuli napolje, okrenula sam se da ih još jednom pogledam i proverim ima li gde Nabokova.
Jedno zapažanje:
Kada sam prvu priču objavila na Fejsu, javilo se nekoliko osoba s komentarima kao što su ne, ne, nije to ljubav, to baba radi zbog sveta ili nešto kao to je primer patrijarhalne zatucanosti, pitanje je da li bi to radila da je svet ne gleda. Lepo čovek da ne bude pametan kad pokuša afirmativno da misli. Očito da smo toliko daleko otišli da nemamo oko ni uho ni dušu za dirljive trenutke. Ili nam svima fali neko ko baca kockice za jamb.
Svetlana Slijepčević Bjelivuk 
Melem za dušu. 🙂
Za laku ili makar lakšu noć. Ili za dobro i bolje jutro. Ko kad pročita 😉
Lako je pametovati po internetima, nego da su bili u tramvaju, videli bi svojim očima… (‘nisam probao ali je sranje’ logika)
Baš ta logika. Odavno je niko nije bolje definisao. ALI. Kontaminiraju ti um tim komentarom. I onda kada sam ovo drugo dvoje videla, potpuno prepušteni jedno drugom, nesvesni da ih bilo ko posmatra, opet su mi ti komentari u jednom momentu pali na pamet. Izgleda da nam je ljubav postala SF.
Izgleda da nam je ljubav postala S e l F i e…
Ma da je barem i to. Nego je i ta neuzvraćena.
Slazem se sa tvojim zapazanjem. I opet potvrdjujem da sve sto je receno u tom kontekstu upravo oslikava osobu kakva ona jeste… u nasem je genu da brinemo sta drugi misli i kako misli o nama samima;konstatno se trazi sopstvena afirmacija u svetu izvan umesto da najpre sebe unutar sebe afirmisemo a onda druge da inspirisemo. . deka i baka su primer istrajnosti i odanosti… baka i deka su sinonim za ono sto svima nama.nedostaje…
Naš narod je sve to spakovao u svoje proste mudrolije: „Ko o čemu, baba o uštipcima“. Ne može neko da komentariše nešto ako njemu samom um i duša ne vide to tako. Lepota je u oku posmatrača. A tu je i ružnoća. 😉
Lepo, toplo i nije „od ovoga svijeta“. Otud i komntari na društvenim mrežama. Mislim da nismo toliko daleko, koliko nam se perspektiva „iskosila“.
Mislio sam ovih dana o Nabokovu. Da je ovih dana kod nas, mislim da bi izmenio Lolitine godine sa četrnaest na manje (bojim se da pomislim koliko manje). I to i takvo „stanje“ kod klinaca ilustruje tu neku „iskošenu“ perspektivu
Јаој, очи ми се напунише сузама… Обе сцене тако дирљиве, просто их замишљам… Јесу из неког другог света, дефинитивно, зато су и били такви коментари на друштвеним мрежама. Али, друштвене мреже су друштвене мреже, а стваран живот је нешто дивно… Браво за баке и деке, али и за тебе која си нам пренела њихове љубавне тренутке…
Posle toliko godina, takve se stvari više ne rade sveta radi. Ostaje samo to nešto… Divno…