Somebody took our trolly

-Tanja, neko nam je odgurao kolica… – izgovaram šokirana.

U trenutku mi je smešno jer se pitam zašto bi neko uzeo kolica u Ikei i odgurao u nepoznatom pravcu?! Nas dve razgledale ramove za slike, pa se neko poslužio našim kolicima u kojima je bilo gluporija koje smo natraple prethodnih sat vremena. Ja sam se, doduše, zablentavila u uramljenu fotografiju Njujorka i razmišljala kako da je prenesem do Srbije… Mada su mi se dopale i neke biljčice slikane iz neobičnih uglova. Da, da, videla sam takve fotke uramljene u nekom restoranu u Beogradu, samo kom?

-Jao, pa kako? Gde su bila?
-Evo, tu, tu su bila – pokazujem prstom na prostor ispred velike police s razglednicama.
Okrećemo se i ona kaže:
-Nemoguće! Torba mi je ostala na njima!
Jao gospode! Sad mi je jasno zašto bi neko odgurao kolica…
-Možda je neko od radnika pomislio da su sama? – jesam li mogla gluplju stvar da kažem?!, ali ne znam šta da mislim, utrnula sam.
-Excuse me, somebody took our trolly. – Tanja prilazi prvoj ženi u Ikeinoj uniformi.
-Really? – lepa Azijatkinja širi oči u neverici.
-Yes, madam, and my bag was on it.- sad je Tanjin pogled nešto širi i nemirniji.
-Shit!
Primećujem da Azijatkinja pokazuje visok stepen empatije.

Počinjemo da jurcamo kao dve muve bez glave po Ikei, trčimo ka kasi, umalo da se ne sudarimo, iako je prostor toliko širok da bi komotno moglo takmičenje Formule jedan da se održi, onda se tako izbezumljene dogovorimo da se razdvojimo, da ja odem do obezbedjenja, a ona da u moru ljudi pokuša da nađe onog ko je uspeo da odgura baš naša kolica.

Kako smo se razdvojile, počinje bujica ideja: jao, ja sam kriva, koja sam ja budala, malerčina, kreten, da li je moguće da sam toliko izgubljena, šta mi je trebalo da maštam o Njujorku i onim biljčicama, mada… dobro je, ona se lepo drži s obzirom na to da joj je SVE u torbi… Jao! Pitala me je, kad je svoju torbu stavljala na kolica, da stavi i moju, sreća pa nisam. Svetlana, budalo, kakva sreća! Kao da je manji stres što je njena torba otperjala u nepoznatom pravcu! U stvari, možda i jeste manji stres, da je i moja bila tamo, verovatno ne bih mogla da se vratim za Srbiju, naravno, jer si kreten koji je zaboravio šifru za pristup bankovnim računima preko neta…

-Excuse me, sir, somebody took our trolly, and my friend’s bag was in it. – prilazim obezbeđenju. Pakistaner me gleda i širi oči:
-Whaaat? Are you sure? When? In which section?
-A few minutes ago… In that section where paintings, and postcards… (umalo ne rekoh ispred slike s Njujorkom!)
-Frame section?
-Yes, frame section.
-Let’s look for it there…

Jeste, glupe smo toliko da smo ih ostavile tamo i sad širimo paniku po Ikei! Nego… Čekaj, Svetlana, kako ćeš naći Tanju sad u ovoj gužvi! O bože! Ovo s razdvajanjem je bila izuzetno glupa ideja…

Letim pogledom po prostoru ispred kasa, utom natrčavamo na Tanju i Azijatkinju koja nam objašnjava da jedna treba da ostane s obezbedjenjem i da ode do pulta za izgubljeno-nadjeno, a druga da krene do tog dela gde su kolica poslednji put vidjena (haha, kolica poslednji put vidjena, bokte, Svetlana, imaš mozak policajca trenutno! I to nije kompliment!) Čekaj, kako ja da tražim torbu kad nisam sigurna koju je, beše, torbu Tanja nosila sa sobom… Možda da pogledam na slikama od danas?

Kao opčinjene krećemo ka Tom delu Ikee, zajedno s Malom Mešavinom Rasa i sa još jednim, novim tipom iz obezbedjenja koji sve vreme drži ruku za pojasom, valjda se utripovao da će uskoro morati da puca.

-I guess that somebody took them by mistake. – Tanja ponavlja to više puta. Hmm, nije mi to palo na pamet? Ako i ja to ponovim više puta, možda me Univerzum čuje? Svetlana, koji Univerzum?! Isti onaj koji ti je odgurao kolica?

–    Have you had some similar situation?

–    No, madam. – izgovara Azijatkinja smeškajući se. Oooo, srce mi bije. A čekaj, zašto ja ne bih pozvala Tanju na mobilni? Zovem, zvoni, zvoni, zvoni… Prekida se. Uh, nemam pojma koliko je puta zvonilo, možda je taj lopov odbio poziv?

–    Do not worry, we will check there, and after that we can check the camera system… Pa da, nalaziš se u normalnoj zemlji, imaju svako zrno peska skenirano, analizirano, snimljeno i zapamćeno u memoriji Velikog Brata. Ili Šeika?

–    Ma sigurno je neko uzeo greškom – naglas se tešimo, više nisam sigurna koja od nas dve je to izgovorila…

–    They were here. – pokazujem prstom na mesto gde su bila kolica pre desetak minuta. Krećemo unezvereno od jednog do drugog rafa i zagledamo svaka kolica na koja naidjemo.

–    Not this one?

–    No, no…

–    Maybe those?

–    No, no…

–    And there are some…?

–    Yes!

–    O, my God!

–    Jao bože!

–    Is everything ok?

–    Just a moment…

–    Jao, jeste, sve mi je tu…

–    Thank you.

–    Svi počinjemo da se smejemo.

–    You are welcome…

–    Azijatkinja i Onaj Koji Ne Dobi Priliku Da Zapuca odlaze. Tanja i ja se krivimo od smeha.

–    Ha, ha, uspela sam da ti izazovem adrenalinski šok da ne misliš na ONO.

–    VALA JESI! Polazi sad kući, ne osećam noge!

–    Čekaj da uzmem samo jedan ram… Tanja trpa jedan beli ram za slike u korpu i nastavlja da zeva u druge ramove.

–    Polazi, odmah, luda sam. Hitno mi treba wi-fi.

–    Ma šta ti je! Ovo ti je pravi doživljaj u Dubaiju. – izgovara uzimajući jedan ooogroooman ram, možeš skoro dete od 10 godina u punoj veličini da uramiš.

–    Ala mi je doživljaj! Srce tek sad lupa kao da sam progutala guštera.

–    Smejući se idemo ka kasi. Kad bih mogla nekako da zapalim cigaretu sad, jednu, samo jednu, lepu, malu, tanku, Karelijicu… Čini mi se da osećam dim… Omašujemo kasu. Stajemo najpre u red namenjen samo nameštaju i krupnijim stvarima. Onda se prebacujemo u odgovarajući. Dok stavljamo stvari na kasu, blentavo se smejemo kao da smo se upravo vratile s prvog sastanka, znaš ono kad izađeš s dečkom iz srednje koji ti se mnogo svidja i onda dodjes kući i sve ti lepo – i beli plafon u koji piljiš i ona pukotina u zidu i mali pauk u ćošku…

–    Hey. Girls! Nfjfismcnfjksmsjropgbujesn – dobacuje nešto nerazumljivo momak u plavoj majci za susednom trakom i ozareno se smeje. Ja ga pogledam začudjeno, on opet nešto promumla, još glasnije i još nerazumljivije!

–    What?! – izgovorim malo nervozno.

–    You are very happy! You look very happy! Beautiful! Beautiful happy girls! – počinje Plavi da sija i sam od sreće.

–    I’ve just found my bag! – dobacuje Tanja. On gleda u neverici i dalje se smešeći. Verovatno u sebi misli koznaštasuovekonzumirale.

–    Where are you from? – pita ga Tanja.

–    We are from Italy – dobacuje njegov drug.

E ako si ti Italijan, ja sam Kenijka, mislim se… Ali dobro, možda i jeste ovaj Plavi, ali drug nije sigurno.

Završavamo na kasi, „Italijani“ prilaze i pokušavaju nešto da nam kažu. Mucaju, mucaju, mucaju i na kraju Plavi kaže da mu je grangrangranfader iz Italije, a da on živi u Teheranu. Paahhahahahahahah!

–    Write pen here my name find contact facebook – bukvalno je takvu rečenicu izgovorio!

Tanja i ja im mašemo, oni bi još jednom da se rukuju sa nama, krećemo ka izlazu i taman dođosmo do pokretne trake, Tanja izgovara:

–    Čekaj, gde mi je veliki ram? Ja ga nisam uzela s kase!