Nedeljno jutro

Ne volim da kasnim. Tako sam ovog nedeljnog jutra poranila na poslovni sastanak koji je zakazan u podne. Rekli biste ko još nedeljom u podne ima sastanke, ali za mene su dani radni kada ima posla, a neradni kada želim da punim baterije. Pošto je izmenjen
red vožnje, krenula sam sat vremena ranije i stigla 45 minuta pre ugovorenog. Sedim na klupici kod fontane, gledam u Hram Svetog Save. Pade mi na pamet da zapalim sveću, ali sam brzo odustala. Rekao bi moj deda „popovi-lopovi“, neću da ih podržavam. Dva goluba sleteše na svetiljku dijagonalno od fontane. Eto, setio me se deda, on je isto tako posmatrao golubove sa svoje terase, pio kafu, umakao šećer i davao unucima te kafom natopljene kocke objašnjavajući koji je golub koju golubicu od jutros jurio. Voda iz fontane sve jača. – Možete li da me slikate?- upita me čupavi čovek s lenonkama. -Ovde gledate, ovde okidate. -Da, da, znam, imala sam baš ovaj nikon. Slikam ga nekoliko puta, izgleda kao da je pevač Kissa stao ispred Hrama. -Ja pevam u crkvenom horu. (Eto kako izgled vara!) – Hoćemo li jedan selfi? (Otkud ti znaš šta je selfi, pomislim) – Pa hajde. Smešno mi je, ali što da ne… – Vi ste godina moje ćerke. I zračite nekako toplo. (Ja ga sad već gledam zblanuto). – Evo vam moje vizitkarte, poslaću vam fotke, ako želite. Ne brinite, ja sam pisac i volim ljude, nisam želeo da vas uplašim. Žurim sad na autobus. Na liturgijama sam svake nedelje ovde. Prijatan dan vam želim! Srećno! (Moja som-faca je ostala još desetak sekundi). -Dovidjenja!
Imam još pola sata do sastanka, setih se jedne iznenadne nedeljne šetnje po Vračaru od pre dva meseca… Ima nečeg u nedeljnom jutru kad mu se ne nadaš.