-Ja sam kao dete svako leto provodila na moru. Moji imaju kuću i mi se svi skupimo, što familije, što komšija i jurnjava po vasceli dan. Sećam se i sad, kao da se jutros dogodilo, bio je tu u komšiluku neki musliman koji je čuvao magarca. I stalno je on šetao s tim magarcem po okolini. Pričalo se da je umeo da proriče sudbinu iz dlana. Jednom se mi zaleteli i jurcamo se oko magarca, a jedna moja sestra navalila na njega da nam gleda u dlan. I on je tako uzimao dečje šačice i svakom je nešto rekao. Jednom bratu od strica je rekao da će se mnogo voziti avionom i da će živeti daleko. Nekoj devojčici iz komšiluka da će se rano udati i imati dvoje dece. Mene je uzeo za ruku, nagnuo glavu ka mom dlanu i rekao: Ti ćeš sve imati, samo ne običan život. I pustio me. Eto, Svetlana, večeras dok pričam s tobom, opet sam se njega setila. Vidiš? Vidiš li ti šta je čudo? A mene više ništa ne može da iznenadi.
-Je l’ mogu da napišem post o tome?
-Ma piši! Kad ćeš već jednom knjigu objaviti?! Uopšte mi nisi jasna, toliko toga u tebi, a ti samo skupljaš i ćutiš.
-Ja ćutim?!
-Da, ti ćutiš ono najbolje. I to je jedino što me iznenađuje.
Prećutala sam da je najgore kad ja prećutim.
Svetlana Slijepčević Bjelivuk 
Dosta je bilo ćutanja, sve na sunce! Sunce li ti poljubim… 😉
Najčudesnija si kad pričaš. <3!
Ma kakvi! Tad samo naglas obradjujem unutrašnje delove.