Šta je meni ovo trebalo…

Ključno pitanje – šta je meni ovo trebalo…

Odgovor koji raste kao ala, veštica, zver, čudovište iz mraka – NISAM ZNALA DA SAM OVO HTELA.

Koje ovo? Ovo na slici!

knjiga

Držim juče pet primeraka, urednica srećna, presrećna, ja gledam u knjige, pa u Anu, pa opet u knjige… I šta sad?

Ljubičasto i crno. Mogla se i tako zvati.

-Ana, kažu da je ljubičasta boja samoubica i…

-Znam, znam, i meni su to rekli.

Ma baš me briga!

Za mene je ljubičanstvena bolja ljubavi.

Pita Ivka: Kako se osećaš dok držiš u rukama svoju knjigu?

Ne smem ni da kažem – lepljivo. Lepak se još nije osušio, malo su musave, korice sjajne, ne smem ni da zavirim. Je l’ to stvarno moje? Onako, baš moje?

Nešto kasnije mi kaže drugarica: Ceki, kakav je osećaj? Jesi li srećna?

Ma kakva sreća, ovo je stres, uznemirenost, celog dana mi se tresu ruke kao da imam hipertireozu, vrti mi se u glavi, približava mi se beton i trava i lišće… Je l’ to sreća?

Ana dobacuje: Kao kad rodiš bebu, pa nisi svestan da je tvoja.

Ne znam, Ana, jednom kad budem rodila bebu, znaću je l’ sličan osećaj. Zasad kapiram samo da mi je za knjigu trebalo godinu dana ubeđivanja i devet meseci da se rešim da predam rukopis (od januara do septembra). Moja knjiga je, znači, Škorpija u horoskopu. Imaće valjda neke regenerativne moći. Ali i autodestruktivne.

Dva dana pre toga kaže Ivka – ako ništa drugo, ne mogu da kažu da si nepismena. Eto, to me teši. Knjiga nije nepismena. Ja nisam nepismena. Bar u nešto da verujem.

Došla kući iscrpljena, čitam hiljaditi put, našla sam tri slovne greške. TRI!

Davala sam intervju, kaže novinarka – to nam je intervju nedelje, izlazi na dve strane. Ja dva dana nisam živa. Ne mogu da odem da brbljam s njom, a mogla bih sa svima poznatim i nepoznatim da brbljam uvek i stalno. Maja me hrabri preko četa:

„ko te ne zna, ne bi ni primetio da si nervozna
jer to baš simpatično radiš
i ne pričaš gluposti čak i kad imaš tremu“
Divno, ja ne pričam gluposti kad imam tremu, ja STALNO pričam gluposti!
„ne izvrći moje reči
bezobraznice
ti svaku verbalnu situaciju lako preokreneš u svoju korist“
Ovo je valjda kompliment.
Javila sam i Profesoru, Onom što me jedini zove Tlana. Napisala sam mu: Izlazi mi knjiga brljotina, kaže on: Valjda ste dobro zabrljali.
Ja uvek zabrljam. Da li je dobro – a ko bi to mogao znati!
Ako imate imalo hrabrosti da čitate moje brljotine, vidimo se u sredu na Sajmu knjiga. Od 18 h pišem originalna posvete svima koji dođu.
Sreda, Draslarov štand, 29. oktobar (ni ovaj datum nije slučajan iako ga ja nisam birala), 18 h.
Posle toga ću pobeći negde, u mrak, u crno, do sledeće ljubičaste.

12 мишљења на „Šta je meni ovo trebalo…

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: