Moji prijatelji

– Kad te tako pogledam, nikad ti ne bih prišao kad si ozbiljna. – kaže Nikola dok sedimo u busu. Okrenem se sa zbunjenim izrazom na licu.

– Mislim, da sam sad kao neki tip koji bi da te muva…

– Zašto?

– Pa zato što izgledaš namršteno i opasno. Više opasno… Jao, ja sad treba da pazim šta govorim da ne bih završio u nekoj tvojoj priči.

– A i toga se plašiš?

– Ne, nego s tobom čovek nikad ne zna…

Ćutimo minut-dva.

– A kako treba da izgledam da bi me neko muvao? Hajde, daj mi neki savet.

– Ma, ne, ne… Ne kažem da nema onih koji ne bi prišli takvima.

– Ama, kakvima? Otkad ja to važim za namćora?

– Ne, ne… Ima onih koji vole devojke koje izgledaju opasno, pa onda prilaze.

– Nikola, šta je s tobom? Zar sam ja opasna?

– Nisi, samo tako zbog tih naočara i ozbiljna… Ja sam navikao da se uvek smeješ.

***

Sedimo tetka i ja i gledamo televiziju još u ono vreme, pre desetak godina, kad ja nisam znala ni šta je blog, a kamoli da ću jednog dana objaviti knjigu. Neka misica priča o tome kako je našla pravog, kaže, poklonio joj stan i sad joj se sve uklopilo. Kad je dobila auto kao glavnu nagradu na izboru za mis, ostalo joj je bilo još samo da se stambeno obezbedi i eto, kaže ona, postoje pravi muškarci, oduvek su je takvi privlačili… Onda nastavlja da priča o tome kako je jako naporno kada ste u njenoj koži, kaže, treba uskladiti sve obaveze. Zamišljam kako je sigurno mnogo naporno kad moraš da uskladiš teretanu, frizera, šminkera, masera i pedikir u jednom danu, pošto mi nemisice to moramo da rasporedimo na deset ili dvadeset dana.

-Jao, tetka, blago njoj!

– Ma, hajde, šta ti je, kako tako nešto možeš da kažeš? – sablažnjivo izgovara moja tetka. – Kakvo blago? Vidiš li ti koliko je ona jadna i glupa? Je l’ ti vidiš kakve su njene teme? O čemu ona priča? Svašta! Promeni kanal.

– Tetka, nije ona jadna, ja sam jadna! Prvo, imam da se bakćem s još 4 godine fakulteta, pa posle toga ko zna kako ću se snalaziti, a nemam baš potencijal da me privlače takvi pravi muškarci. I ko zna kakvog ću ja naći i ko zna kakvi će mene hteti ovako upitanu nad svim i svačim!

– Hajde, ne mlati, molim te! – tako je tetka pobedonosno završila diskusiju.

Nisam baš često imala priliku, a ni želju, iskrena da budem, da gledam intervjue s misicama ni pre ni posle toga. Znam samo da sam mami naručila da me u sledećem životu rodi dugonogu, priglupu i plavu, da ne mislim mnogo i da se ne trudim mnogo. Da me ne vaspitava da budem samostalna.

***

Kakve to veze ima s prijateljima? Ima, ima…

Odrasla sam u muškom društvu i navikla sam da igram timski. Da budem golman, eventulano odbrana. Dakle, da branim što je moje, da čuvam mrežu, da hvatam moguće i nemoguće lopte, da trpim udarce, da pomažem onima ispred sebe. Da psujem kad gubim, da se iznerviram u sekundi, ali da se brzo vratim na mrežu i pravim se kao da se ništa nije dogodilo. Naučila sam i da se takmičim, ali muški. Takmičenje s muškarcima teralo me je da ponekad zaboravim da sam devojčica i da se fokusiram na zajednički cilj. Kad sam počela da se družim s devojčicama, doživela sam kulturno-emotivni šok. Najpre mi je mnogo vremena trebalo da se uputim u tajne šminkanja i ženske taktike, da naučim da nosim suknje, dobro, devojčica sam, brzo sam zavolela ženski svet, ali on nije mogao mene da voli jer sam već bila drugačija. Tako sam se našla u procepu između muškog sveta, koji retko kada veruje u muško-ženska prijateljstva i ženskog sveta, koji se takmiči između sebe, bez zajedničkog cilja, ženskog sveta, u kom se nisam snalazila.

Pre neki dan Mišolovka je objavila na Tviteru: „Želim vam prijatelje kakve imam.“

Ja to tek sad mogu da kažem.

A kakvi su ti moji prijatelji?

Mnogo su među sobom različiti (imam starije žene koje smatram prijateljicama i muškarce s kojima pijem kafu i pričam o muško-ženskim odnosima kao da smo bespolna bića), baš kao što sam i ja sama spoj naizgled nespojivog i nepomirljivog. Noćas sam mislila o tome šta im je zajedničko i našla sam nekoliko osobina.

Upitanost. Prva, najvrednija osobina. Upitanost nad sobom. Jesam li dovoljno dobar? Jesam li ja prouzrokovao ovo? Odavno sam prestala da delim ljude na glupe i pametne, važnija mi je podela da li razmišljaju ili ne. Znam mnogo pametnih koji uopšte ne razmišljaju.

Ostvarenost. Ostvareni su u onim ulogama koje im je život zadao. Baš tako, zadao. Naučila sam da mnogo toga biramo, ali da ipak imamo i dosta zadatih uloga. T. ostvaruje svoje pustolovine, A. je savršeni stomatolog, druga A. je ambiciozni naučnik poliglota, I. je savršena mama, superžena, kraljica organizacije, M. je dobra miss recepcije, S. (a u stvari A.) ima svoju školu i svoju decu i svoje studente… Ne mogu sve da navodim, ali im uz stepen ostvarenosti, obrnutom proporcijom, ide i stepen sujete. A sujeta je majka svih nevolja među ljudima, ako mene pitate.

Ambicioznost i marljivost.  Ambicija može da bude ona pokretačka sila koja te vuče napred, nekad u sunovrat želja, nekad u postepeni rad na sebi. Da im ove dve osobine nisu skopčane, bili bi loši ljudi. Vredan bez ambicije je, zapravo, eufemizam za glup i uporan, a ambiciozan i lenj je uglavnom isto što i pametan i ogorčen.

Na kraju, najbitnije je da nisu ljuti na život. Nisu ogorčeni. Šta god da ih je snalazilo, a snalazilo ih je, naučili su da ne budu ljuti ni na život ni na ljude oko sebe. Zato se ne takmičimo. Zato s njima igram u istom timu. Zbog svih njih ja nikada nisam istinski poželela da budem misica. A desilo mi se da sam se jednom tako osećala. Baš sam s Njim šetala po gradu i on prebrojavao koliko se muškaraca i žena okreće za mnom. Kaže – ja nisam navikao da se češće okreću za devojkom, kako to? Ono što nije shvatio jeste da su se okretali za mojom ozarenošću što zajedno šetamo, što je lep dan i lep život, što je on tu, a ja zračim… (Ne brini, okretali su se za tobom u meni).

Zato mi valjda i ne prilaze oni koji me sretnu s opasnim naočarima na nosu.