Dobri koraci

Na fizičkom sam se uvek nervirala što sam pretposlednja u vrsti. Moj dečji mozak nije mogao da shvati da je i to odlična pozicija budući da sam najmlađa, jer sam ranije krenula u školu. Zato su me valjda kasnije u životu privlačili veliki ljudi. Mislim, visoki, a onda i veliki. Nije baš da su svi visoki i veliki, jer znam i male-velike i visoke-male, ali eto, bar imam tumačenje, koje možda uopšte nema veze s mozgom.

Elem, nedavno sam naletela na jednu fotografiju iz osnovnoškolskih dana. Na njoj Jelena i ja. Jelena − previsoka, ja − premalena. Obe smo u belom, sa belim venčićima na glavi. Imali smo ambicioznu učiteljicu koja je u svakoj školskoj priredbi, ako je sama ne bi organizovala, onda bar učestvovala sa po tri-četiri muzičke tačke. Bila sam, zaista, vanserijski talenat za sve i svašta, ali s muzikom se baš i nisam slagala (znate već moju akrobatiku iz ove priče).

Ta fotografija bi se mogla svrstati u isti rang sa čitavom gomilom drugih fotografija iz tog perioda da nije isečena. U nekom trenutku sam je isekla, i to tako da se ni Jeleni ni meni ne vide noge od kolena nadole.

Dumam ja šta mi bi da sečem noge… Opšte je poznato da uvek osluškujem simbolički potencijal svakog događaja, pa me dok sam gledala u fotografiju upropašćenu neveštim dečjim prstima, lepo jeza prošla. Prvo sam pomislila da je u pitanju dečja ljubomora i da sam ja to htela Jelenine noge da skratim, a onda se setim…

Stigle su fotografije te tačke i sve su bile divne sem te, jer su i Jeleni i meni čarapice toliko prljave da to izgleda kao da smo gacale po blatu. Dakle, nikakvog simbolizma ni ljubomore, čist stid što su nam noge musave. Sad bi mi bilo smešno.

U stvari, kad bolje razmislim, nije mi smešno.

Kakve su nam noge, takvi su nam koraci. A koraci se prilagođavaju putu. To ipak nije smešno i jeste simbolički važno.

Setila sam se onda i naše učionice. Učiteljica je ukrašavala zidove, pravila panoe, pravila sa nama lutke… Ali niko nije obraćao pažnju na pod. Musav, prljav, razbucan − da, to je prava reč! Mogao je da bude linoleum, vinil, parket, da se lakše održava.

Tek kasnije u životu shvatiš koliko je važno gde i kako gaziš i koliko koraci zavise od poda.

Pod u životu može da bude oblačast, snovast i vazdušat, ali i pun trnja, šljunka, srče. To uglavnom ne može da biramo, ali možemo da zamislimo kako bismo želeli da izgleda.

Pod u učionici može da bude Tarkett, što znači − šaren, inspirativan, mek, lak za održavanje, dakle, čistiji i zdraviji od postojećih. Da inspiriše, kad već može da se bira boja i vrsta. To uglavnom možemo da izaberemo.

A evo kako bi izgledalo:

1 2

*Na fotografiji slika učionice OŠ „Milan Rakić” iz Mionice.

Sigurna sam da bih imala celu fotografiju da su u moje vreme postojali ovi podovi po kojima možeš da se valjaš. I sigurna sam da bi se po njima valjali ovi veliki s nama malima i svi bismo bili jednaki, jer nema većih ljudi od (male) dece.

 

 

4 мишљења на „Dobri koraci

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: